13 jul Tužba za naknadu štete

U predmetu Kamenova protiv Bugarske (predstavka br. 62784/09, od 12.07.2018. godine) Evropski sud za ljudska prava utvrdio je da nije došlo do povrede člana 6 stav 1 (pristup sudu) Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Podnositeljka predstavke je bugarska državljanka koja se žalila zbog nepostojanja sudske odluke o njenom zahtevu za naknadu štete zbog smrti njene ćerke. Ćerka podnositeljke predstavke je preminula u saobraćajnoj nesreći 1997. godine. Vozač kamiona je krivično gonjen i proglašen krivim 1999. godine, ali je presuda ukinuta i nova istraga je pokrenuta 2000. godine. Vozač je kasnije, ponovo osuđen 2002. godine u drugom nizu postupaka. Gospođa Kamenova je podnela tužbu za naknadu štete protiv vozača i njegovog poslodavca 2001. godine, tokom drugog seta krivičnog postupka. Sudovi su dosudili naknadu štete rođacima lica koji su poginuli u nesreći 2004. godine, ali su tužbu aplikantkinje odbacili 2006. godine, jer je žalbeni sud utvrdio da je ona imala obavezu da podnese  tužbu tokom prvog seta krivičnog postupka protiv vozača. Sudovi su takođe odbacili njenu tužbu za naknadu štete u parničnom postupku, 2007. godine, jer je istekao vremenski rok od pet godina za ponošenje tužbe.

Oslanjajući se na član 6 stav 1 (pristup sudu) Evropske konvencije o ljudskim pravima, gospođa Kamenova je podnela predstavku Sudu, navodeći da nacionalni sudovi nikada nisu ni razmatrali njenu tužbu za naknadu štete.

Sud je istakao da podnositeljka predstavke nije izjavila blagovremeno tužbu za naknadu štete, protiv H.H. i njegovog poslodavca u kontekstu krivičnog postupka 1998. godine, kada je Regionalni sud prvi put počeo da ispituje predmet. Ona nije dala nikakvo objašnjenje za takvo postupanje, niti je tada isticala da joj je onemogućen pristup sudu.

Sud je, međutim, naveo da način na koji su nacionalni sudovi tretirali slučaj takođe otvoren za kritiku. Konkretno, Regionalni sud je 2001. godine prihvatio da ispituje tužbu za naknadu štete podnositeljke predstavke tokom krivičnog postupka, ali su kasnije viši sudovi ustanovili da je to bilo pogrešno. Kada je tužbeni zahtev primljen na ispitivanje u krivičnom postupku, aplikantkinja je bila sprečena da u parnici podnese istu takvu tužbu. Da je Regionalni sud odbio da prihvati zahtev za ispitivanje tužbe ili da je ranije odbacio zahtev ili pak da je krivični sud ustupio predmet nadležnom sudu u postupku po parnici, podnositeljka predstavke bi bila u mogućnosti da blagovremeno podnese tužbu za naknadu štete nadležnom sudu.

Sud je na osnovu svega ustanovio da greške nacionalnih sudova ipak ne mogu nadmašiti činjenicu da aplikantkinja, bez opravdanog razloga, nije iskoristila jasne i neosporne mogućnosti da se o njenom zahtevu pravilno razmotri i odluči, te je u skladu sa tim, Sud zaključio da nije došlo do povrede člana 6 stav 1 Konvencije.

Preuzeto sa zvaničnog sajta Evropskog suda za ljudska prava