Veza između zabrane prisilnog rada i krivičnog gonjenja žrtava i potencijalnih žrtava trgovine ljudima

U slučaju V.C.L. i A.N. protiv Ujedinjenog Kraljevstva (predstavke br. 77587/12 i 74603/12, 16.02.2021. godine ) Evropski sud za ljudska prava („ESLJP“) jednoglasno je utvrdio da je došlo do kršenja člana 4 (zabrana prisilnog rada) Evropske konvencije o ljudskim pravima („Konvencije“) i kršenje člana 6 stav 1 (pravo na pravično suđenje) Konvencije.

Slučaj se odnosio na dvoje vijetnamskih mladića koje su policajci otkrili dok su radili na farmama kanabisa. Uhapšeni su i optuženi za krivična dela u vezi sa drogom, za šta su se izjasnili krivim. Nakon presude, bili su zadržani u institutima za mlade prestupnike. Nakon njihove osude, obojica V.C.L. i A.N su državne institucije nadležne za utvrđivanje da li je neko lice predmet trgovine ljudima radi eksploatacije („Nadležni organ“) prepoznale kao žrtve trgovine ljudima. Međutim, tužilaštvo je, razmotrivši odluku o njihovom krivičnom gonjenju, zaključilo da nisu žrtve trgovine ljudima, a Apelacioni sud je na osnovu činjenica svakog slučaja utvrdio da je odluka o krivičnom gonjenju bila opravdana. 

Ovo je bilo prvi put da je ESLJP razmatrao vezu između člana 4. Konvencije i krivičnog gonjenja žrtava i potencijalnih žrtava trgovine ljudima. Smatrao je da krivično gonjenje žrtava ili potencijalnih žrtava trgovine ne bi nužno kršilo član 4. Konvencije. Međutim, s obzirom na stručnost Nadležnog organa u ovoj oblasti, ESLJP je smatrao da tužilaštvo nije dalo jasne razloge u skladu sa definicijom trgovine ljudima za donošenje drugačijeg zaključka od zaključka Nadležnog organa.

Uzimajući u obzir dužnost preduzimanja operativnih mera za zaštitu žrtava trgovine ljudima, ESLJP je smatrao da bi, kada su vlasti postale svesne verodostojne sumnje da je neka osoba bila predmet trgovine, nju ili njega trebalo da proceni kvalifikovana osoba. Svaka odluka za krivično gonjenje treba da sledi takvu procenu, i iako odluka ne bi nužno bila obavezujuća za tužioca, tužilac bi morao da ima jasne razloge za donošenje drugačijeg zaključka.

U slučaju oba podnosioca predstavke, ESLJP je utvrdio da ih uprkos postojanju verodostojne sumnje da su bili predmet trgovine, ni policija ni tužilaštvo nisu uputili na procenu nadležnom organu; iako je u oba slučaja tužilaštvo naknadno pregledalo predmet, ono se nije složilo sa zaključkom Nadležnog organa, ne navodeći jasne razloge koji mogu podrivati zaključke nadležnog organa; a Apelacioni sud se ograničio na razmatranje da li je odluka o krivičnom gonjenju predstavljala zloupotrebu postupka. ESLJP je stoga utvrdio da je došlo do povrede člana 4. Konvencije u predmetima oba podnosioca predstavke. 

ESLJP je utvrdio da, iako su vlasti podnosiocima predstavke dodelile neke pogodnosti nakon osuđujućih presuda, nedostatak bilo kakve procene da li su podnosioci predstavke bili žrtve trgovine ljudima možda ih je sprečio da obezbede važne dokaze koji mogu da im pomognu u odbrani. Pored toga, ESLJP nije smatrao da je ova „nepravičnost“ ispravljena u žalbenom postupku, budući da je revizija Apelacionog suda bila ograničena na razmatranje da li je tužilaštvo zloupotrebljavalo postupak, oslanjajući se na faktore koji, čini se, nisu u srži međunarodno prihvaćene definicije trgovine. Kao takav postupak nije bio pravičan, što je dovelo do kršenja člana 6 stav 1 Konvencije.

Preuzeto sa zvaničnog sajta Evropskog suda za ljudska prava