25 dec Član 8 ne garantuje pravo da se postane baka ili deda

U slučaju Petithori Lanzmann protiv Francuske (predstavka br. 23038/19) Evropski sud za ljudska prava („ESLJP“) jednoglasno je proglasio predstavku nedopuštenom. Slučaj se odnosio na zahtev podnositeljke predstavke da spermu njenog pokojnog sina prebaci u ustanovu koja može da organizuje medicinski potpomognutu reprodukciju ili gestacijski surogat.

Sin podnositeljke predstavke preminuo je 13. januara 2017. od raka karcinoma koji mu je dijagnostikovan 2014. godine. Odmah nakon što je obavešten o svojoj bolesti, sin aplikantkinje je izrazio želju da bude otac i da ima potomstvo, i u slučaju da premine. Kao posledica toga, deponovao je spermu u Centre d’études et de conservation des oeufs et du sperme (CECOS) u bolnici Cochin u Parizu, kontaktirao je i centar u Švajcarskoj i razmotrio druge opcije za bankarstvo sperme u inostranstvu, ali bezuspešno, zbog svoje bolesti. U proleće 2017. godine predsednik CECOS-a odbio je da pošalje Agenciji za biomedicinu zahtev aplikantkinje za prenos sperme njenog sina u zdravstvenu ustanovu u Izraelu.

Oslanjajući se na član 8 (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života) Evropske Konvencije o ljudskim pravima („Konvencija“), podnositeljka predstavke se žalila da joj je onemogućeno da ima pristup spermi preminulog sina kako bi se u skladu sa njegovim poslednjim željama omogućilo medicinsko potpomognuto reprodukovanje donacijom za neplodni par ili gestacijski surogat, postupci koji bi bili odobreni u Izraelu ili Sjedinjenim Državama.

ESLJP je primetio da su navodi aplikantkinje predstavke zapravo sadržali dva različita dela. U prvom delu predstavke aplikantkinja je tvrdila da je indirektna žrtva, u odnosu sa na svog pokojnog sina, dok je u drugom delu tvrdila da je direktna žrtva, jer joj je bila uskraćena mogućnost da postane baka. Što se tiče pritužbe koja se odnosi na status indirektne žrtve, ESLJP je primetio da se navodi aplikantkinje zapravo  odnose na pravo njenog sina da odlučuje kako i kada da postane roditelj. Međutim, ESLJP je primetio da se ovo pravo smatra kategorijom neprenosivih prava. Prema tome, aplikantkinja u tom pogledu nije mogla da tvrdi da je žrtva kršenja Konvencije u ime njenog sina. Što se tiče pritužbe koja se odnosi na neposredni status žrtve, ESLJP je smatrao da član 8 ne garantuje pravo da se postane baba ili deda, koliko god bio dostojan lične težnje aplikantkinje da nastavi genetsku liniju. ESLJP je iz tih razloga oba dela predstavke proglasio neprihvatljivim. 

Preuzeto sa zvaničnog sajta Evropskog suda za ljudska prava