18 feb Skladištenje podataka o ličnosti korisnika pretplaćenih SIM kartica od strane telekomunikacionih kompanija je u skladu sa Konvencijom

U slučaju Breier protiv Nemačke (predstavka br. 50001/12, od 30.01.20202. godine) Evropski sud za ljudska prava (“ESLJP”) je utvrdio da nije bilo kršenja člana 8 (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života) Evropske konvencija o ljudskim pravima (“Konvencija”).

Slučaj se odnosio na skladištenje podataka korisnika pretplaćenih SIM kartica od strane telekomunikacionih kompanija. U skladu sa izmenama i dopunama Zakona o telekomunikacijama iz 2004. godine („Zakon“) kompanije su bila obavezne da prikupljaju i čuvaju lične podatke svih svojih kupaca, uključujući korisnike pretplatničkih SIM kartica, koji ranije nisu bili potrebni. Podnosioci predstavke, aktivisti za građanske slobode i kritičari državnog nadzora, bili su korisnici takvih kartica i zbog toga su morali da registruju svoje lične podatke, kao što su njihovi telefonski brojevi, datum rođenja i ime i adresa, kod svojih provajdera. Aplikanti su 2005. godine podneli ustavnu inicijativu protiv različitih delova Zakona, uključujući članove 111, 112 i 113. Ove odredbe Zakona, koliko je relevantno u ovom slučaju, obuhvatale su obavezu prikupljanja podataka i pristup podataka organa vlasti, na oba načina, automatski i na zahtev. Savezni ustavni sud je 24. januara 2012. godine utvrdio da su predmetne odredbe kompatibilne sa osnovnim Zakonom, proporcionalne i opravdane. 

ESLJP je posebno utvrdio da je prikupljanje imena i adresa podnosioca predstavke kao korisnika pretplaćenih SIM kartica predstavljalo ograničeno ometanje njihovih prava. Međutim, ESLJP je utvrdio da su zakonske odredbe jasne i predvidljive. Štaviše, mešanje države je težilo legitimnim ciljevima javne bezbednosti, sprečavanju nereda ili kriminala i zaštite prava drugih.

ESLJP je takođe procenio proporcionalnost mešanja države u skladu sa zakonskim odredbama o pristupu podacima. Konstatovao je da je automatizovani postupak prema članu 112 imao veoma pojednostavljeno preuzimanje podataka, ali je smatrao da je činjenica da su državn organi koje mogu zatražiti pristup takstativno navedeni u članu 112 Zakona. Dalje, član 113 koji određuje postupak pismenog zahteva za pristup podacima nije dao tačna imena državnih tela koja mogu zatražiti pristup podacima, već je dao njihove funkcije, što je ESLJP smatrao dovoljno jasnim da predvidi koja tela mogu da zatraže podatke o ličnosti. Obe odredbe pružale su dodatne mere zaštite.

ESLJP je konstatovao da pored toga što dotični Zakon ima dodatne zaštitne mere, građani se mogu obratiti i nezavisnim organima za nadzor podataka kako bi pregledali zahteve vlasti i zatražili pravnu zaštitu ako je to potrebno.

Sve u svemu, Nemačka nije prekoračila granice svoje diskrecije („slobodna procena“) u primeni Zakona i nije bilo kršenja prava podnosilaca predstavke prikupljanjem podataka o ličnosti.

Preuzeto sa zvaničnog sajta Evropskog suda za ljudska prava