Povreda prava na privatni žitvot zbog nemogućnost priznavanja očinstva

U slučaju Koychev protiv Bugarske (predstavka br. 32495/15 od 13.10.2020. godine), Evropski sud za ljudska prava („ESLJP) jednoglasno je zaključio da je došlo do kršenja člana 8 (pravo na poštovanje privatnog života) Evropske konvencije o ljudskim pravima („Konvencija).

U ovom slučaju, podnosilac predstavke tvrdio je da je biološki otac vanbračnog deteta i žalio se na činjenicu da su njegovi zahtevi za priznavanje očinstva odbijeni na osnovu toga što je dete priznao drugi muškarac, majčin novi muž.

ESLJP je utvrdio da je g. Koychev bezuspešno pokušao da bude priznat kao biološki otac deteta, posebno podnošenjem overene izjave o priznanju očinstva, pokretanjem nekoliko setova sudskih postupaka i kontaktiranjem tužilaštva i službi za socijalnu zaštitu.

S obzirom na razloge koje su iznele nacionalne vlasti, ESLJP je primetio da su obrazloženja koja su u ovom slučaju usvojili Vrhovni kasacioni sud i odeljenje za socijalnu zaštitu (naime rizik od narušavanja emocionalne i porodične ravnoteže deteta i g. Koichevov nedostatak marljivosti u prepoznavanju njegovog očinstva) i cilj na kome se zasniva domaće zakonodavstvo (naime cilj davanja prioriteta legalnim odnosima roditelja i deteta koji odgovaraju društvenoj i porodičnoj stvarnosti) u principu mogli da opravdaju ograničenje mogućnosti utvrđivanja biološkog očinstva.

ESLJP je međutim smatrao da su, iako su domaći sudovi i vlasti u svojim odlukama izneli određene razloge koji su, po njihovom mišljenju, opravdali odbijanje da se g. Koychev-u utvrdi očinstvo, postupak donošenja odluka u kojem su te odluke donete nije garantovao potrebnu zaštitu interesa podnosioca predstavke i nije dozvolio detaljnu procenu činjenica ili vaganje različitih interesa o kojima je reč. 

Naime, podnosilac predstavke je bio obavešten o odbijanju priznanja očinstva od strane odeljenja za socijalnu zaštitu samo običnim pismima, a ne obrazloženom odlukom koja bi se mogla pobijati pravnim lekovima. Zapravo, prema merodavnom zakonodavstu, prilikom odlučivanja da li treba da iskoristi svoje pravo da pokrene postupak osporavanja priznanja očinstva pred sudom, odeljenje za socijalnu zaštitu moralo je voditi računa o najboljim interesima deteta, ali nije moralo da uzima u obzir različite interese o kojima je reč u ovom predmetu, posebno navode o potencijalnom biološkom ocu. Činjenica je da je podnosilac predstavke imao pravo da pokrene tužbu pred građanskim sudovima, osporavajući priznanje očinstva, i da je bio u mogućnosti da svoj slučaj iznese u kontradiktornom postupku. Međutim, čini se da domaći sudovi nisu detaljno ispitali situaciju saslušavanjem dotičnih strana, a posebno ispitivanjem deteta. Tačnije, Vrhovni kasacioni sud se u svojoj odluci od 11. aprila 2016. godine oslanjao na zaključke odeljenja za socijalnu zaštitu, stare oko dve godine, sastavljene u postupcima koji nisu pružili dovoljno garancija u pogledu interesa podnosioca predstavke.

Uprkos širokoj slobodnoj proceni koju država uživa u ovakvim predmetima, pravo podnosioca predstavke na poštovanje njegovog privatnog života nije bilo ispoštovano. Prema tome, došlo je povrede člana 8. Konvencije.

Preuzeto sa zvaničnog sajta Evropskog suda za ljudska prava