31 avg Povreda prava na privično suđenje zbog neomogućavanja aplikantu koji ne osporava svoju krivicu da ispita svedoka

U predmetu Dodoja protiv Hrvatske (predstavka br. 53587/17, 24.06.2021), Evropski sud za ljudska prava („ESLJP“) je zaključio da je došlo do povrede člana 6 stav 1 i 3 (d) Evropske konvencije o ljudskim pravima. 

Predmet se odnosio na osudu podnosioca predstavke, bez omogućavanja da prethodno ispita svedoka S.B. u postupku protiv njega.

Policija je 2004. i 2005. godine vodila krivičnu istragu protiv više osoba zbog sumnje da su se bavile kupovinom i prodajom heroina. Nakon što je policija privela izvesnog S.B., jednog od saučesnika, on je 2005. godine priznao učešće u organizaciji prodaje droge. S.B. je nakon davanja izjave policiji postao nedostupan organima gonjenja i suđeno mu je u odsustvu.

Podnosilac predstavke se žalio da nije imao pravično suđenje jer mu nije data mogućnost da ispita S.B. u  bilo kojoj fazi postupka, koji je bio i jedan od optuženih na čijem se ranijem iskazu datom policiji temeljila osuda podnosioca predstavke. 

Za razliku od mnogih prethodnih slučajeva odsutnih svedoka, u ovom predmetu podnosilac predstavke nije osporio svoju krivičnu odgovornost kao takvu, već se žalio da je optužen i oštrije osuđen zbog neproverene policijske izjave S.B. Drugim rečima, on ne osporava svoju umešanost u ilegalnu trgovinu drogom, ali se ne slaže s obimom kriminalnih aktivnosti za koje je osuđen i, shodno tome, sa težinom izrečene kazne. ESLJP je stoga morao da ispita da li se načela utvrđena u njegovoj sudskoj praksi u pogledu prihvatanja netestiranih dokaza inkriminisanih svedoka u krivičnom postupku podjednako primenjuju u okolnostima ovog predmeta, gde ishod postupka na koji se žali ne sadrži krivicu ili nevinost, ali se fokusira na činjenične okolnosti relevantne za krajnju težinu kazne.

ESLJP je takođe primetio da su domaći sudovi smatrali da je postojao niz drugih inkriminisanih dokaza protiv podnosioca predstavke. Konkretno, prvostepeni sud se oslanjao na mišljenje veštaka za telekomunikacije kojim je utvrđeno da su između 14. septembra i 6. oktobra 2005. godine bili brojni telefonski pozivi između S.B. i podnosioca zahteva. Takođe se oslanjalo na transkripte snimljenih telefonskih razgovora između S.B. i V.N. iz čega se pokazalo da su ta dvojica optuženih imali više transakcija. Po mišljenju ESLJP, gore navedeni dokazi bili su prilično posredni, jer nijedan od njih nije stvarno dokazao da je podnosilac predstavke bio u kontaktu sa S.B. čitavu godinu.

Shodno tome, iako izjava S.B. možda nije bila jedini ili odlučujući dokaz za osudu podnosioca predstavke za osporeno krivično delo, ESLJP je smatrao da je to imalo značajnu težinu i da je njegovo priznanje možda u velikoj meri omelo odbranu.

ESLJP je istakao da argument Vlade da bi podnosilac predstavke bio proglašen krivim samo na osnovu njegovog priznanja nije relevantan s obzirom na to da je u pitanju u ovom predmetu obim utvrđene krivične krivice podnosioca predstavke i težina kazne za delo za šta je na kraju i osuđen.

U svetlu gore navedenog, i ispitujući pravičnost postupka u celini, ESLJP je primetio da se, osuđujući podnosioca predstavke, prvostepeni sud u velikoj meri oslanjao na izjavu policije suoptuženog koji je bio odsutan sa suđenja, i da podnosilac predstavke nikada nije bio u stanju da se suoči sa njim ili ga ispita, uprkos činjenici da je to bio odlučujući dokaz protiv njega. Zbog toga je osuđen za teži oblik krivičnog dela i osuđen na strožu kaznu na osnovu dokaza u pogledu kojih su mu prava na odbranu bila znatno ograničena.

Preuzeto sa zvaničnog sajta Evropskog suda za ljudska prava