08 jun Pravo na privatnost političara
U slučaju Bojan Pantić protiv Srbije (predstavka br. 33776/20, 28.03.2023) Evropski sud za ljudska prava (“ESLJP”) je proglasio predstavku neprihvatljivom.
Podnosilac predstavke je srpski političar koji je bio predsednik Pokrajinske vlade AP Vojvodine u Republici Srbiji od 2004. do 2016. godine. Od 2014. do 2016. godine bio je i lider Demokratske stranke. Podnosilac predstavke je 2015. godine pokrenuo građanski postupak za klevetu protiv A.M., visokog člana Srpske napredne stranke i narodnog poslanika u predmetnom periodu, zbog izjava A.M. na konferenciji za novinare. Posebno, A.M. je tvrdio da je režim podnosioca predstavke korumpiran i da je podnosilac predstavke „oteo” sve članove opštinskog veća iz svoje stranke i da ih je „držao u zatočeništvu” u hotelu. U jednom od tih intervjua za štampu, A.M. je nazvao podnosioca predstavke „nasilnikom“. Na kraju, domaći sudovi su odbili tužbu podnosioca predstavke. Konačnu odluku Ustavni sud je doneo 13. februara 2020. godine.
ESLJP je na početku ponavio da je ugled zaštićen članom 8. Konvencije kao deo prava na poštovanje privatnog života. Međutim, da bi član 8 stupio na snagu, napad na nečiju reputaciju mora dostići određeni nivo ozbiljnosti i na način koji dovodi u pitanje lično uživanje tog prava. Nije sporno da je član 8 primenljiv u ovom slučaju. Nadalje, u slučajevima kada, kao u ovom slučaju, interesi „zaštite ugleda ili prava drugih“ dovode u pitanje član 8, od ESLJP se može tražiti da proveri da li su domaći organi uspostavili pravičnu ravnotežu kada su štitili dve vrednosti zagarantovane Konvencijom, a to su, s jedne strane, sloboda izražavanja zaštićena članom 10 i, s druge, pravo na poštovanje privatnog života sadržano u članu 8 Konvencije.
U ovom slučaju, ESLJP primećuje da su domaći sudovi utvrdili da su pitanja pokrenuta u izjavama A.M. bila predmet javnog interesa i da su počivala na onome što je A.M. verovao da je to dobar osnov (kao što su izveštaji štampe). Osporene izjave se nisu doticale privatnog života podnosioca predstavke. Domaći sudovi su dalje smatrali da se podnosilac predstavke, kao političar, neizbežno i svesno stavio pod kontrolu svake njegove reči i dela i morao je da pokaže veći stepen tolerancije. Štaviše, podnosilac predstavke je bio deo srpske političke scene dovoljno dugo da se navikne na ovaj stil komunikacije i sam je davao izjave upoređujući A.M. sa pacovima ili majmunima. Oslanjajući se na sudsku praksu ESLJP, domaći sudovi su smatrali da bi svaka dodela odštete prekršila slobodu izražavanja A.M. i stoga su odbacili tužbu podnosioca predstavke.
Najzad, navodi podnosioca predstavke o slobodi medija i bezbednosti novinara u Srbiji su bili irelevantni u ovom slučaju jer ni podnosilac predstavke ni A.M. nisu novinari ili vlasnici medijskih kuća. Podnosilac predstavke takođe nije tvrdio da mu je uskraćeno pravo na odgovor zagarantovano članom 83. Zakona o javnom informisanju i medijima iz 2014. godine.
Imajući u vidu navedeno, ESLJP je smatrao da su domaći sudovi izneli dovoljno osnova da utvrde da se pravu A.M. na slobodu izražavanja morala dati veća težina od prava podnosioca predstavke na poštovanje njegovog privatnog života u konkretnim okolnostima ovog slučaja. Shodno tome, nema razloga da se zaključi da su domaći sudovi prekoračili svoje polje procene. Iz toga sledi da je predstavka očigledno neosnovana i da se kao takva mora odbaciti u skladu sa članom 35. stav 3. (a) i 4. Konvencije.
Preuzeto sa zvaničnog sajta Evropskog suda za ljudska prava