13 feb Prisluškivanje telefona u kontekstu krivičnog postupka nije bilo u skladu sa Konvencijom
U predmetu Potoczka i Adamčo protiv Slovačke (br. 7286/16, 12.01.2023.), Evropski sud za ljudska prava (“ESLJP”) je utvrdio povredu člana 8. i člana 6. stav 1. Evropske konvencije o ljudskim pravima („Konvencija“) u pogledu prava na nezavisan i nepristrasan sud i pravo na obrazložene presude.
Podnosioci predstavke, Anita Potoczka i Branislav Adamčo, su par. Predmet se odnosio na prisluškivanje telefona 2004. godine u kontekstu krivičnog postupka za iznudu protiv g. Adamča. Prisluškivani mobilni telefon pripadao je gospođi Potoczka, ali ga je, prema navodima vlasti, koristio gospodin Adamčo.
Oslanjajući se posebno na članove 8 (pravo na poštovanje privatnog života) i 13 (pravo na efikasan pravni lek) Konvencije, podnosioci predstavke su se žalili da sudski nalog za prisluškivanje nije naveo razloge za prisluškivanje; niti je identifikovao sudiju koji je izdao nalog, niti je pratio da li postoje i dalje razlozi za prisluškivanje.
ESLJP je primetio da se proces prisluškivanja telefona u tuženoj državi sastoji od nekoliko faza i da spada u nadležnost nekoliko organa. U meri u kojoj je relevantno u ovom slučaju, predmetno prisluškivanje je naloženo od strane Okružnog suda, a sprovedeno od strane policije, na osnovu naloga koji je izdao Okružni sud. Nalog o kome je reč bio je u okviru predviđenom članom 88 Zakona o krivičnom postupku (ZKP) iz 1961. godine. Prema stavovima 2 i 3 te odredbe, zahtev za naloge za prisluškivanje telefona po ZKP-u izdaje sudija, sa potkrepljenim obrazloženjem. Kao što je priznato u sudskoj praksi Ustavnog suda, razlog zbog kojeg su nalozi za prisluškivanje telefona u svim slučajevima morali biti potkrepljeni obrazloženjem bio je taj što su oni dozvoljavali ozbiljno mešanje u privatnost, dok dotične osobe nisu imale direktan pravni lek i obično bi saznale za prisluškivanje retroaktivno. Zakonski uslov da nalog za prisluškivanje telefona bude potkrepljen obrazloženjem je u skladu sa sudskom praksom Konvencije, u skladu s kojom je dužnost organa ovlašćenog da odobri korišćenje tajnog nadzora da, između ostalog, proveri da li je upotreba takvih mera ograničena na slučajeve u kojima postoji činjenični osnov za sumnju da je neko lice planiralo, čini ili počinilo određena teška krivična dela i da se mere mogu izreći samo ako nema izgleda da se činjenice uspešno utvrde na drugi način ili bi to bilo značajno teže, predstavlja garanciju odgovarajuće procedure osmišljene da osigura da se mere ne nalažu nasumično, nepravilno ili bez dužnog i odgovarajućeg razmatranja. Stoga je važno da je nadležni organ trebalo da utvrdi da li postoji ubedljivo opravdanje za odobravanje mera tajnog nadzora.
Predmetni nalog nije stavljen na raspolaganje ESLJP-u. Ipak, u odsustvu bilo kakvog prigovora Vlade, ESLJP smatra utvrđenim da nalog nije sadržao nikakvo obrazloženje osim pozivanja na zahtev Javnog tužilaštva da je, s obzirom na taj zahtev, pribavljanje potrebnih dokaza na drugi način bilo neefikasno ili nemoguće.
Imajući u vidu da nalog nije sadržao obrazloženje, on se ne može preispitati u smislu neophodnosti u demokratskom društvu u smislu člana 8. stav 2. Konvencije. Nalog stoga nije ispunio suštinski uslov nacionalnog zakona, činjenicu koju čak ni Vlada nije pokušala da ospori.
ESLJP je zaključio da mešanje u pravo podnosilaca predstavke na poštovanje njihovog privatnog života i prepiske nije bilo u skladu sa zakonom. Prema tome, došlo je do povrede člana 8 Konvencije u odnosu na oba podnosioca predstavke.
Preuzeto sa zvaničnog sajta Evropskog suda za ljudska prava