30 apr Ukidanje konačne i izvršne sudske odluke nije dovelo do kršenja načela pravne sigurnosti

Evropski sud za ljudska prava je utvrdio u slučaju Constantin Elisei-Uzun i Vlad Andonie protiv Romunije (predstavka br. 42447/10, od 23.04.2019. godine):

• povredu člana 6 stav 1 u u pogledu prava na pristup sudu;
• da nije došlo do kršenja člana 6 stav 1 prlikom ukidanja delimično izvršene presude; i
• da nije došlo do kršenja člana 1 Protokola 1 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima.

Slučaj se odnosio na neomogućavanje prava na pristup sudu u apelacionom postupku povodom navodnog diskriminatorskog postupanja. Podnosioci zahteva g. Elisei-Uzun i g. Andonie podneli su tužbu Županijskom sudu u Murešu tražeći naknadu koja je ekvivalentna „bonusu lojalnosti“ (spor de fidelitate) na koji su smatrali da imaju pravo u odnosu na njihovu platu od decembra 2004. godine. Oni su naveli da iako ispunjavaju iste uslove kao i svi drugi sudski i nesudski službenici koji su primili bonus lojalnosti, zakonskim odredbama im je bilo isključeni to pravo.

Aplikanti su podneli tužbu protiv svog poslodavca, Ministarstva pravde i Ministarstva ekonomije i finansija. U februaru 2008. godine Županijski sud je usvojio tužbu i naložio da se podnosiocima predstavke isplati naknada štete zbog diskriminacije. Ministarstvo pravde i Ministarstvo finansija su uložili žalbu, ali u konačnoj odluci od maja 2008. godine, Apelacioni sud je odbio žalbu. Apelacioni sud je smatrao da su podnosioci predstavke dokazali diskriminaciju. Apelacioni sud se oslonio na zakone koji regulišu “bonuse  poverljivosti” (spor de confidentialitate). U međuvremenu, vlasti su svakom od podnosilaca predstavke isplatile 30% od nematerijalne naknade za štetu.

U novembru 2008. godine podnosioci predstavke su podneli zahtev za ispravku materijalnih grešaka u odluci Apelacionog suda. Zatražili su da se reč “poverljivost” zameni rečju “lojalnost”. Apelacioni sud je odobrio zahtev, jer je upotreba izraza “bonus poverljivosti” proizašla iz tehničke greške i nije uticala na obrazloženje presude. Ministarstvo pravde je uložilo vanrednu žalbu protiv konačne odluke iz maja 2008. godine i istaklo da predmet spora nije bonus poverljivosti, već bonus za lojalnost.

U oktobru 2009. godine, Apelacioni sud je odobrio vanrednu žalbu i ukinuo konačnu odluku. Sud je presudio da je predmet spora pogrešno određen kao pravo na bonus poverljivosti. To se ne može smatrati jednostavnom materijalnom greškom. Apelacioni sud je takođe primetio da je Ustavni sud proglasio relevantne odredbe Vladine uredba br. 137/2000 o sprečavanju i kažnjavanju svih oblika diskriminacijeneustavnim i zaključio da više nema nikakvog pravnog osnova da podrži tužbu podnosilaca predstavke.

Pozivajući se na član 6 stav 1 (pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima („Konvencija“) i član 1 Protokola br. 1 (zaštita imovine) Konvencije, podnosioci predstavke su se žalili  pred Evropskim sudom za ljudska prava („ESLJP“) da je odlukom Apelacionog suda iz oktobra 2009. godine prekršeno načelo pravne sigurnosti jer je isti ukinuo konačnu i obavezujuću presudu koja je, pored toga, delimično izvršena. Oni su se dalje žalili, posebno, da su njihova prava prema članu 6 stav 1 bila prekršena jer je Apelacioni sud u ovoj odluci odbacio njihovu tužbu, ne dopuštajući im priliku da iznesu svoje argumente.

ESLJP je primetio da je tužba podnosilaca predstavke bila vezana za bonuse za lojalnost i dok je presudom Županijskog suda od 14. februara 2008. godine odlučeno po takvoj tužbi, žalbeni sud je u svojoj konačnoj odluci pomenuo “bonus poverljivosti” umesto toga. U tom kontekstu, ESLJP je smatrao valjanim obrazloženje koje su iznele domaće vlasti, da je konačna odluka ukinuta jer je Apelacioni sud propustio da ispita argumente koje su mu iznele strane u postupku. ESLJP je takođe primetio da vanredni žalbeni postupak nije trajao nerazumno dugo: zahtev je podnet 20. novembra 2008. i odluka je donesena 14. oktobra 2009. godine. Prema tome, nije bilo povrede člana 6. stav 1. Konvencije u pogledu ove tačke.

ESLJP je nadalje smatrao da se posebne okolnosti ovog predmeta mogu smatrati izuzetnim osnovama koje opravdavaju poništenje konačne odluke od 30. maja 2008. godine i odbacivanje zahteva podnosilaca predstavke za naknadu štete. ESLJP je našao da su domaći sudovi postigli pravičnu ravnotežu između prava podnosioca predstavke na zaštitu imovine i opšteg interesa za ispravljanje pogrešnih presuda. Prema tome, nije bilo kršenja člana 1 Protokola br. 1 uz Konvenciju.

ESLJP je istakao da je Apelacioni sud u svojoj konačnoj odluci odbacio tužbu podnosilaca predstavke bez omogućavanja da iznesu svoj slučaj i bez dovoljnog obrazloženja za odbacivanje njihovog zahteva. Time je prekršio pravo aplikanata na pravično suđenje. Prema tome, došlo je do kršenja člana 6 stav 1 Konvencije u pogledu ovog aspekta.

Preuzeto sa sajta Evropskog suda za ljudska prava