10 jul Diskriminacija na osnovu pola

U predmetu Hülya Ebru Demirel protiv Turske (predstavka broj 30733/08, od 19.06.2018. godine) Evropski sud za ljudska prava ustanovio je da je došlo do povrede člana 14 (zabrana diskriminacije) u vezi sa članom 8 (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života) Evropske konvencije o ljudskim pravima i kršenje člana 6 stav 1 (pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije zbog nedostatka adekvatnog obrazloženja odluke Vrhovnog upravnog suda, ali nije našao povredu člana 6 stav 1 Evropske konvencije u pogledu kontradiktornih odluka Vrhovnog upravnog suda.

Predmet se odnosio na navode podnosioca predstavke o polnoj diskriminaciji jer joj je uskraćen posao službenika za bezbednost u državnoj regionalnoj elektrodistributivnoj kompaniji. Aplikantkinja je položila ispit o državnoj službi i obaveštena je da će biti imenovana za službenika obezbeđenja u filijali Kilis turske kompanije za distribuciju električne energije. Međutim, kompanija je odbila da je zaposli jer nije muškarac koji je odslužio vojsku. Aplikantkinja je prvobitno dobila spor protiv kompanije povodom diskriminacije 2001. godine, ali je ta odluka revidiranau žalbenom postupku od strane Vrhovnog upravnog suda u 2002. godini.

Sve žalbe podnosioca zahteva (uključujući zahtev za ispravku) su bile neuspešne, a konačna odluka je doneta u junu 2009. godine od strane Dvanaeste divizije Vrhovnog upravnog suda. Taj sud nije sledio raniju sudsku praksu, odnosno presudu Generalne skupštine odeljenja upravnog postupka Vrhovnog upravnog suda u drugom predmetu, gde je utvrđeno da je žena bila diskriminisana u okolnostima sličnim aplikantkinje.

Aplikantinja se žalila da su odluke upravnih organa i sudova predstavljale diskriminaciju po osnovu pola. Ona se takođe žalila da su domaći sudovi doneli kontradiktorne odluke u identičnim slučajevima i da Vrhovni upravni sud nije ispitivao njene podneske. Sud je naročito utvrdio da su odluke domaćih vlasti posedovale diskriminatorsko postupanje, imajući u vidu da nisu pružile druge razloge, osim pola, zbog kojih podnositeljska predstavka nije imenovana za to konkretno radno mesto. Sud je zaključio da je to bila jedina mogućnost da Dvanaesta divizija napravi razliku između slučaja aplikantkinje od drugog slučaja, pre nego što je njen slučaj postao pravosnažan. Sud je ustanovio i da Vrhovni upravni sud nije izvršio svoju obavezu da pruži adekvatno obrazloženje za odbacivanja zahteva za ispravku podnetog od strane aplikantkinje, jer njeni argumenti u vezi sa zabranom diskriminacije između muškaraca i žena nisu bili razmatrani ni u jednoj fazi pred sudovima.

Što se tiče kontradiktornih odluka Vrhovnog upravnog suda, Sud je primetio da su kontradiktorne odluke u sličnim predmetima istog suda, a koji je sud u poslednjoj instanci, mogle dovesti do povrede prava na pravično suđenje. Međutim, Sud je smatrao da postojeća razlika u tumačenju između Dvanaestog odjeljenja i Generalne skupštine odeljenja upravnih postupaka Vrhovnog upravnog suda ne predstavlja “duboke i dugotrajne razlike” u relevantnoj sudskoj praksi. Prema tome, to nije dovoljno da se ustanovi povreda člana 6 stav 1 Konvencije.

Preuzeto sa zvaničnog veb sajta Evropskog suda za ljudska prava