14 dec Konvencija ne dozvoljava vladama da koriste mehanizam međudržavnih predstavki za odbranu prava pravnog lica koje nije „nevladina organizacija“ u smislu člana 34

U slučaju Slovenija protiv Hrvatske (predstavka br. 54155/16 od 16.12.2020. godine) Evropski sud za ljudska prava („ESLJP“) je utvrdio većinom glasova da nije nadležan da vodi postupak. 

Slučaj se odnosio na neplaćene i dospele dugove koje su razna hrvatska preduzeća dugovala Ljubljanskoj banci na osnovu zajmova datih u vreme bivše Jugoslavije. U predstavci je istaknuta povreda člana 6 stav 1 (pravo na pravično suđenje) Evropske konvencije o ljudskim pravima („Konvencija“) u vezi sa navodnim arbitrarnim i pristrasnim postupanjem hrvatskih sudova u ovoj vrsti sporova, povredom principa jednakosti pred zakonom, povredom prava na suđenje u razumnom roku i neizvršavanjem pravosnažnih presuda.

ESLJP je primetio da prema članu 34 (pojedinačne predstavke) pravno lice može pokrenuti postupak pod uslovom da je „nevladina organizacija“ u smislu tog člana. Ideja koja stoji iza ovog principa bila je da se osigura da država članica ne može da deluje i kao podnosilac predstavke i kao tuženi u istoj stvari. 

ESLJP je naglasio posebnu prirodu Konvencije kao instrumenta za efikasnu zaštitu ljudskih prava i primetio da je čak i u međudržavnom slučaju uvek pojedinac bio direktno ili indirektno oštećen i prvenstveno „povređen“ kršenjem Konvencije. Drugim rečima, samo pojedinci, grupe pojedinaca i pravna lica koja su kvalifikovana kao „nevladine organizacije“ mogu biti nosioci prava prema Konvenciji, ali ne i država ugovornica ili bilo koje pravno lice koje se može smatrati vladinom organizacijom. Osim toga, ESLJP se pozvao na princip postavljen u slučaju Kipar protiv Turske (pravičma naknada), prema kojoj, ako se u međudržavnom slučaju pruža pravična naknada, ona bi uvek trebala biti u korist pojedinačnih žrtava, a ne u korist država. Ako bi ESLJP utvrdio kršenje u slučaju koji je država pokrenula u ime „vladinog“ entiteta i dosudio novčani iznos kao pravičnu naknadu, tada bi krajnji korisnik te sume bila država podnosilac predstavke. 

ESLJP je zaključio da mu član 33 Konvencije ne dozvoljava da razmatra međudržavnu predstavku koja traži zaštitu prava pravnog lica koje se nije kvalifikovalo kao „nevladina organizacija“ i zbog toga ne bi imalo pravo da podnese pojedinačnu predstavku prema članu 34 Konvencije.

Kako Ljubljanska banka nije bila „nevladina organizacija“ u smislu člana 34, nije imala svojstvo da podnese pojedinačnu predstavku. Shodno tome, član 33 nije ovlastio ESLJP da ispita međudržavnu predstavku u kojoj se ističe kršenje bilo kojeg prava iz Konvencije u odnosu na ovo pravno lice. ESLJP stoga nije bio nadležan da rešava ovaj slučaj.

Preuzeto sa sajta Evropskog suda za ljudska prava