20 dec Otpuštanje nastavnika srpskog jezika zbog nekorišćenja standardnog hrvatskog jezika dovelo do povrede Konvencije
U slučaju Mile Novaković protiv Hrvatske (predstavka br. 73544/14 od 17.12.2020. godine) Evropski sud za ljudska prava („ESLJP“) je utvrdio da je došlo do kršenja člana 8 (pravo na poštovanje privatnog života) Evropske konvencije o ljudskim pravima („Konvencija“).
Slučaj se odnosio na žalbu nastavnika koji je dobio rešenja o otkazu 1999. godine zbog predavanja na srpskom, a ne na hrvatskom jeziku. Po nacionalnosti Srbin, podnosilac predstavke je veći deo svog profesionalnog života živeo i radio u Hrvatskoj, a u vreme otkaza radio je u srednjoj školi u Istočnoj Slavoniji, na području koje je nakon rata mirno integrisano u hrvatsku teritoriju.
Nakon inspekcije izvršene samo nad nastavnicima srpske nacionalnosti, podnosiocu predstavke je u upravnom postupku u početku bilo zabranjeno da predaje. Upravni sud je na kraju ukinuo tu odluku 2006. godine, s obrazloženjem da pitanje na kom jeziku su se u tom času trebalo držati predavanja u školi podnosioca predstavke nije bilo definitivno utvrđeno. U međuvremenu, škola je otpustila podnosioca predstavke u martu 1999. godine jer nije koristio standardni hrvatski jezik tokom nastave, kako je predviđeno relevantnim domaćim zakonom. Škola je zaključila je da ne može premestiti podnosioca predstavke na drugo radno mesto jer u školi nije bilo mesta za nastavu na srpskom jeziku. Niti mu se mogla pružiti obuka jer se od njega nije moglo očekivati da nauči hrvatski jezik s obzirom na to da je tada imao 55 godina.
Vlada je tvrdila da je otpuštanje podnosioca predstavke bilo neophodno radi zaštite prava učenika na obrazovanje na hrvatskom jeziku. Iako ESLJP ni na koji način nije želeo da podrije taj cilj ili njegovu važnost u specifičnom kontekstu regije Istočne Slavonije u to vreme, ipak je primetio da nijedna alternativa otkazu, koja bi omogućila podnosiocu predstavke da svoje predavanje uskladi sa važećim zakonodavstvom, nije bila razmatrana u njegovom slučaju.
ESLJP je utvrdio da ni škola, niti bilo koji od domaćih sudova nikada nisu pružili detaljno i uverljivo objašnjenje zašto bi starost podnosioca predstavke bila nepremostiva prepreka da on prilagodi svoj nastavni plan kako bi mogao predavati na standardnom hrvatskom jeziku. Štaviše, škola je odbila mogućnost dodatnog usavršavanja, samo na osnovu starosti i staža podnosioca predstavke. Zapravo, s obzirom na neporečivu blizinu dva dotična jezika, kao i na činjenicu da je podnosilac predstavke veći deo svog profesionalnog života živeo i radio u Hrvatskoj, bilo je teško shvatiti zašto opcija da mu se obezbedi dodatna obuka nije bila razmatrana.
ESLJP je takođe dodao da u školi podnosioca predstavke nije izvršena inspekcija nijednog nastavnika hrvatske nacionalnosti. U posleratnom kontekstu regije Istočne Slavonije u to vrijeme, izdvajanje određene grupe osoba na osnovu jezika, koji je bio usko povezan sa njihovom nacionalnošću, moglo bi potencijalno pokrenuti pitanje kompatibilnosti sa Konvencijom i Ustavom Hrvatske. Prema tome, ESLJP je zaključio da otpuštanje podnosioca predstavke nije odgovaralo hitnoj socijalnoj potrebi niti je bilo srazmerno cilju koji se želi postići, kršeći član 8 Konvencije.
Preuzeto sa Evropskog suda za ljudska prava