13 feb Sudska presuda kojom se advokatu nalaže da plati previsoko određen iznos naknade štete prekršila je njegovu slobodu izražavanja

Evropski sud za ljudska prava je jednoglasno utvrdio da je došlo do kršenja člana 10. (sloboda izražavanja) Evropske konvencije o ljudskim pravima („Konvencija“) u predmetu Pais Pires de Lima protiv Portugala (predstavka br. 70465/12 od 12.02.2019. godine).

Slučaj se odnosio na navode aplikanta da je njegovo pravo na slobodu izražavanja povređeno nakon presude kojom mu se nalaže da kao advokat isplati naknadu štete sudiji čiju je ličnu i profesionalnu čast i ugled napao. Nakon što je Vrhovni sud Portugala utvrdio iznos od 50.000 EUR, koji iznos aplikant na ime naknade štete treba isplatiti sudiji R.P., aplikant se obratio ESLJP-u zbog navodne povrede prava iz člana 10. Konvencije.

Aplikant, gospodin Pais Pires de Lima, se obratio Visokom savetu pravosuđa (VSS) ističući nedostatak nepristrasnosti od strane sudije, nazivajući  „korupcijom“ i „prevarom“ slučaj u kojem je on bio branilac.

Aplikant je proglašen odgovornim u građanskom postupku zbog optužbi koje je imao protiv sudije R. P. u pismu upućenom VSS-u, u kojem je pozvao na otvaranje disciplinske istrage protiv tog sudije. Nakon tužbe koju je podneo sudija, domaći sudovi su jednoglasno  smatrali da su navodi o prevari, o pristrasnosti i korupciji, koje je izneo podnosilac predstavke u svom pismu bili posebno ozbiljni i dovodili u pitanje ličnost sudije, čast i njegov profesionalni integritet kao predstavnika pravosuđa. Pošto je podnosilac predstavke takođe optužio sudiju za prihvatanje mita, ESLJP je smatrao prikladnim da domaći sudovi zahtevaju relevantne dokaze za potkrepljenje optužbe koju je izneo aplikant. Parnični sudovi koji su ispitivali tužbu sudije, smatrali su da su činjenični navodi podnosioca predstavke bili neosnovani.

ESLJP je posebno utvrdio da su razlozi koje su nacionalni sudovi izneli za utvrđivanje građanske odgovornosti aplikanta relevantni i dovoljni. Međutim, ESLJP je smatrao da je iznos naknade kojom je podnosiocu predstavke naloženo da plati sudiji bio previsoko određen, pogotovo što optužbe koje je aplikant uputio sudiji nisu bile javne, već ih je aplikant izneo u pismu upućenom VSS-u. Iako se o ovim izjavama raspravljalo u sudskim krugovima, ESLJP je smatrao da podnosilac predstavke ne može biti odgovoran za curenje informacija iz postupaka koji su trebali ostati poverljivi. ESLJP je zaključio da mešanje u slobodu izražavanja podnosioca predstavke nije bilo „neophodno u demokratskom društvu”.

Preuzeto sa zvaničnog sajta Evropskog suda za ljudska prava