16 jun Velika Britanija prekršila ljudska prava masovnim presretanjem komunikacija

U slučaju Big Brother Watch i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva (predstavke br. 58170/13, 62322/14 i 24969/15, 25.05.2021) Evropski sud za ljudska  prava („ESLJP“) je utvrdio:

• jednoglasno da je povređen član 8 Evropske konvencije o ljudskim pravima („ESLJP“) (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života/komunikacija) u pogledu režima masovnog presretanja komunikacije;
• Jednoglasno da je povređen član 8 u pogledu režima za pribavljanje podataka od pružalaca komunikacionih usluga;
• sa 12 glasova za i 5 protiv da nema povrede člana 8 u pogledu režima Ujedinjenog Kraljevstva zbog pribavljanja podataka prikupljenih presretanjem komunikacija;
• jednoglasno da je povređen član 10. (sloboda izražavanja), koji se tiče i režima masovnog presretanja komunikacije i režima pribavljanja podataka prikupljenih na takav način od pružalaca komunikacionih usluga;
• sa 12 glasova za i 5 protiv da nema povrede člana 10 u pogledu režima koji se odnosi na pribavljanje podataka od pružalaca komunikacionih usluga.

Slučaj se odnosio na žalbe novinara i organizacija za zaštitu ljudskih prava na tri različita režima nadzora: (1) masovno presretanje komunikacija; (2) prijem presretnutog materijala od stranih vlada i obaveštajnih agencija; (3) pribavljanje komunikacionih podataka od pružalaca komunikacionih usluga.

Predstavke su podnete nakon što je Edvard Snowden, bivši zaposleni američke Agencije za nacionalnu bezbednost (NSA), otkrio postojanje programa nadzora i razmene obaveštajnih podataka kojima upravljaju obaveštajne službe Sjedinjenih Država i Ujedinjenog Kraljevstva. Podnosioci predstavke su verovali da priroda njihovih aktivnosti znači da su njihove elektronske komunikacije i/ili podaci o komunikacijama verovatno bile prestretane od strane obaveštajne službe Ujedinjenog Kraljevstva ili su podaci bili pribavljeni bilo od pružalaca komunikacionih usluga ili stranih obaveštajnih agencija kao što je NSA. U relevantno vreme režim za presretanje i dobijanje komunikacionih podataka od pružalaca komunikacionih usluga imao je zakonsku osnovu u Uredbi o istražnim ovlašćenjima iz 2000. godine, koja je zamenjena Zakonom o istražnim ovlašćenjima iz 2016. godine. Nalazi Velikog veća ESLJP-a odnose se isključivo na odredbe Zakona iz 2000. godine, koji je bio pravni okvir na snazi u vreme kada su se dogodili događaji na koje se podnosioci predstavke žale. 

ESLJP je smatrao da, usled mnoštva pretnji sa kojima se države suočavaju u savremenom društvu, režim masovnog presretanja komunikacija sam po sebi ne dovodi do kršenja Konvencije. Međutim, takav režim morao je biti podložan „merama zaštite od kraja do kraja“, što znači da bi se na domaćem nivou u svakoj fazi procesa trebalo proceniti neophodnost i proporcionalnost preduzetih mera; da bi masovno presretanje trebalo da bude predmet nezavisnog odobrenja na samom početku, kada su definisani cilj i obim operacije prestretanja komunijacija; i da operacija treba da bude predmet nadzora i nezavisne naknadne revizije.

Imajući u vidu režim presretanja masovnog prestretanja komunikacija koji se primenjivao u Velikoj Britaniji, ESLJP je utvrdio sledeće nedostatke: presretanje komunikacija odobrio je državni sekretar, a ne telo nezavisno od izvršne vlasti; kategorije pojmova za pretragu koje definišu vrste komunikacija koje bi postale obavezne za ispitivanje nisu bile uključene u prijavu za nalog za presretanje komunikacija; i pojmovi za pretragu povezani sa pojedincem (odnosno određenim identifikatorima, kao što je adresa e-pošte) nisu bili predmet prethodnog internog odobrenja.

ESLJP je takođe utvrdio da je režim masovnog presretanja  komunikacija prekršio član 10 Konvencije, jer nije obezbeđivao dovoljnu zaštitu poverljivog novinarskog materijala. Osim toga, ESLJP je utvrdio da je i režim pribavljanja podataka od pružalaca komunikacionih usluga prekršio članove 8 i 10 Konvencije, jer nije bio u skladu sa zakonom.

Međutim, ESLJP je smatrao da je režim po kojem je Velika Britanija mogla zatražiti obaveštajne podatke od stranih vlada i/ili obavještajnih agencija imao dovoljno zaštitnih mera kako bi se zaštitio od zloupotrebe i osigurao da vlasti Velike Britanije nisu koristile takve zahteve kao sredstvo za zaobilaženje svojih dužnosti prema domaćem zakonu i Konvenciji.

Preuzeto sa zvaničnog sajta Evropskog suda za ljudska prava