25 jun Hrvatske vlasti su preuzele neophodne mere da zaštite prava deteta – navodne žrtve seksualnog zlostavljanja

U predmetu A i B protiv Hrvatske (predstavka br. 7144/15, 20.06.2019. godine) Evropski sud za ljudska prava („ESLJP“) je sa četiri do tri glasa utvrdio da nije došlo do povrede proceduralnih aspekata člana 3 (zabrana mučenja) i član 8 (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života) Evropske konvencije o ljudskim pravima („Konvencija“).

Slučaj se odnosio na navode aplikantkinje da hrvatske vlasti nisu pružile odgovarajući odgovor na moguće seksualno zlostavljanje njenog deteta.

ESLJP je smatrao da podnositeljka predstavke A (majka) ne može tvrditi da je žrtva povrede svojih prava. Slučaj je stoga morao biti razmatran u odnosu na podnositeljku predstavke B (ćerku A). Štaviše, zbog odnosa između A i navodnog počinioca i potencijalnog sukoba interesa između A i B, ESLJP je zatražio od Hrvatske advokatske komore da imenuje advokata za podnošenje podnesaka u ime deteta.

ESLJP je primetio da je predstavka aplikantkinje B, imala tri aspekta: da li je postojao odgovarajući regulatorni i pravni okvir za zaštitu njenih prava na osnovu ova dva člana Konvencije; da li su vlasti primenile taj okvir na način koji je ispunio njihove proceduralne obaveze za sprovođenje efikasne istrage; i da li su vlasti dovoljno uzele u obzir njena prava kao deteta žrtve seksualnog zlostavljanja.

ESLJP je razmotrio da hrvatsko krivično pravo predviđa teško krivično delo za seksualno zlostavljanje maloletnika, u odnosu na isto delo protiv odraslih. Zakon o krivičnom postupku takođe sadrži odredbu kojom se osigurava da dete žrtva krivičnog dela ima posebna prava. Prema tome, ESLJP je utvrdio da je Hrvatska u celini imala odgovarajući pravni i regulatorni okvir za specifične okolnosti slučaja.

Prilikom primene takvih krivično-pravnih mehanizama, vlasti su morale da se pozabave posebnom ranjivošću aplikantkinje kao malog deteta koje je navodno žrtva seksualnog zlostavljanja od strane njenog oca, uzimajući njene najbolje interese kao primarni razlog i pružajući joj zaštitu prava žrtve i izbegavanje sekundarne viktimizacije. Sud je primetio da je A obavestila policiju i centar za socijalni rad o svojoj zabrinutosti da je njena ćerka seksualno zlostavljana. Dete je kasnije pregledao tim stručnjaka i ginekolog. Nakon ovih koraka nisu pronađeni dokazi o seksualnom zlostavljanju. Naknadni psihološki izveštaji su bili neuverljivi: izveštaj u novembru 2014. godine je naveo da je B opisala seksualno ponašanje oca prema njoj i da je savetovan nastavak terapije, dok je izveštaj iz decembra te godine ustanovio da je B izložena sadržaju i/ili ponašanju seksualne prirode od strane odrasle osobe, što je rezultiralo njenim otvorenim seksualnim postupcima.

Vlasti su intervjuisale svedoke, uključujući nastavnike B, članove porodice i oca, međutim, na kraju su se suočili sa dva suprotstavljena predmeta, malim direktnim dokazima i tri nepouzdana stručna mišljenja. Tužilaštvo je odlučilo da nema dovoljno dokaza za krivično gonjenje i ESLJP je naveo da nije bio u poziciji da donese zaključak o tom pitanju, niti je mogao zameniti činjenične zaključke nacionalnih vlasti, koji su bili u boljoj poziciji da ocene dokaze i važnost svedočenja svedoka.

ESLJP nije našao nikakvu krivicu, primetnu lošu veru ili nedostatak volje od strane policije ili tužilaštva u vršenju svojih dužnosti u skladu sa zakonom. Takođe se uverio da su vlasti učinile sve što se moglo razumno očekivati od njih da zaštite prava aplikantkinje i da deluju u njenom najboljem interesu. Prema tome, nije bilo kršenja proceduralnog aspekta člana 3 i člana 8 Konvencije u konkretnim okolnostima slučaja.

Preuzeto sa zvaničnog sajta Evropskog suda za ljudska prava